Uploader: David
Country: Belgium
Uploaded: Sep 25, 2018
Price: Free
Rating: Based on 1 user ratings

Please, verify you are not robot to load rest of pages

download prokleta avlija pdf

1
Иво Андрић
ПРОКЛЕТА АВЛИЈА
black books
2
Зима је, снег замео све до кућних врата и свему одузео
стварни облик, а дао једну боју и један вид. Под том белином
ишчезло је и мало гробље на ком само највиши крстови врхом
вире из дубоког снега. Једино ту се виде трагови уске стазе
кроз целац снег; стаза је пропрћена јуче за време фраПетровог погреба. На крају те стазе танка пруга пртине шири
се у неправилан круг, а снег око ње има румену боју расквашене иловаче, и све то изгледа као свежа рана у општој белини која се протеже до унедоглед и губи неприметно у сивој
пустињи неба још пуног снега.
Све се то види са прозора фра-Петрове ћелије. Белина
спољњег света ту се меша са дремљивом сенком која влада у
ћелији, а тишина добро другује са тихим шумом његових многобројних часовника који још раде, док су се неки, ненавијени, већ зауставили. Тишину ремети једино пригушена препирка двојице фратара који у суседној празној ћелији састављају
инвентар ствари које су остале иза фра-Петра.
Стари фратар Мијо Јошић гунђа нешто неразумљиво. То
је одјек његових давнашњих препирки са покојним фраПетромр који је као »чувен сахачија, пушкар и меканик« страсно сабирао свакакав алат, трошећи на њега манастирске новце, и љубоморно га чувао од свакога. Затим гласно грди младог фра-Растислава, који предлаже да се наложи пећ и да се
попис не врши у хладној соби.
– Јадна ти младост! Сви сте ви млади такви, зимљиви као
ханумице. Треба ти топла соба! Као да је мало ложено и потрошено ове зиме!
Ту се старац ваљда присети да тиме чини прекор покојнику над којим се још ни земља није слегла, и заћута, али
одмах настави да кара младића.
– Кажем ја увијек: ниси ти Растислав, него Распислав! Ни
име ти, болан, на добро не слути. Док су се фратри звали фра
3
Марко, фра Мијо, фра Иво – и био је добри вакат, а ви сада
узимате нека имена из романа, одакле ли, те фра Растислав,
те фра Војислав, те фра Бранимир. Тако нам и јест.
Млади фратар одмахује руком на те досетке и прекоре
које је сто пута чуо и које ће морати још богзна докле слушати.
А посао се наставља.
Људи који пописују заоставштину иза покојника који је
још пре два дана био ту, жив као што су и они сада, имају неки
нарочит изглед. Они су представници победничког живота који
иде својим путем, за својим потребама. Нису то лепи победници. Сва им је заслуга у том што су наџивели покојника. И кад
их човек овако састране посматра, изгледају му помало као
отимачи, али отимачи којима је осигурана некажњивост и који
знају да се сопственик не може вратити ни изненадити их на
послу. Нису сасвим то, али по нечем на то подсећају.
– Пиши даље – чује се опори глас старог фратра – пиши:
»Једна клијешта велика, крешевска. Једна.«
И све тако редом, алатка по алатка, а на крају сваке
реченице записани предмет тупо јекне, бачен на гомилу грубо
испретураног алата, која лежи на малом храстовом стругу
покојног фра-Петра.
Кад их човек тако гледа и слуша, све се у њему и нехотице окреће од живота ка смрти, од оних који броје и присвајају
ка оном који је све изгубио и коме више ништа и не треба, јер
ни њега нема.
Све до пре три дана на том пошироком миндерлуку, са
којега је већ нестало душека и простирке а остале само голе
даске, лежао је или чак седео фра-Петар и – причао. И сада,
док гледа његов гроб у снегу, младић у ствари мисли на његова
причања. И све би хтео, и по трећи и по четврти пут, да каже
како је лепо умео да прича. Али то се не може казати.
Последњих недеља много и често је причао о свом некадашњем боравку у Цариграду. То је било давно. Због својих
тешких и замршенихпослова фратри су послали у Стамбол
фра-Тадију Остојића, ексдефинитора, ексгвардијана (»Сав
бијаше од неких ексова!«), човека спора и достојанствена и
4
заљубљеног у ту своју спорост и своје достојанство. Тај је знао
да говори турски (споро и достојанствено), али не и да чита и
пише. Стога су му за пратиоца дали фра-Петра као човека
вешта турском писму.
Непуну годину дана су остали у Цариграду, потрошили су
све што су понели, још се задужили, и ништа свршили нису.
Све због незгоде која је задесила фра-Петра ни крива ни дужна, лудим стицајем околности, у мутном времену кад власт
престане да разазнаје правог од кривог.
Некако убрзо по њиховом доласку десило се да је полиција ухватила неко писмо упућено аустријском интернунцију у
Цариграду. То је била опширна представка о стању цркве у
Албанији, о прогањању свештеника и верника. Писмоноша је
успео да побегне. Како у то време није било других фратара
који су из тих крајева стигли у Цариград, турска полиција је по
некој својој логици ухапсила фра-Петра. Два месеца је остао у
затвору »под истрагом« а да га нико није честито саслушао.
О та два месеца, проведена у стамболском истражном
затвору, фра Петар је причао више и лепше него о свему осталом. Причао је на прекиде, у одломцима, како може да прича
тешко болестан човек који се труди да сабеседнику не покаже
ни своје физичке болове ни своју честумисао на блиску смрт.
Ти одломци се нису увек настављали тачно и редовно један на
други. Често би, настављајући причање, понављао оно што је
већ једном рекао, а често би опет отишао напред, прескочивши добар део времена. Причао је као човек за ког време нема
више значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену ни редовном току времена неку важност. Његова прича
могла је да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари
унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава,
објашњава и шири, без обзира на место, време и стварни,
стварно и заувек утврђени ток догађаја.
Наравно да је при таквом начину причања остало доста
празнина и необјашњених места, а младићу је било незгодно
да прекида причање, да се враћа на њих и поставља питања.
Најбоље је ипак пустити човека да прича слободно.
5
I
То је читава варошица од затвореника и стражара коју
Левантинци и морнари разних народности називају Депосито,
а која је познатија под именом Проклета авлија, како је зове
народ а поготову сви они који са њом имају ма какве везе. Ту
долази и туда пролази све што се свакодневно притвара и хапси у овом пространом и многољудном граду, по кривици или
под сумњом кривице, а кривице овде има заиста много и свакојаке, и сумња иде далеко и захвата у ширину и у дубину. Јер,
цариградска полиција се држи освештаног начела да је лакше